Najvažnija sporedna stvar na svetu je, kao i mnogo puta do sad, a ne želim da
se sad prisećam, ili da tražim podatak koji je to put, opet postala
prva na rang listi prioriteta mnogih. Je l' treba da kažem da govorim
o fudbalu?
I nemoj da je
nekome palo na pamet da i za trenutak pomisli da ne volim fudbal!
Nema tome ni
traga kod mene, ni u meni, jer ja sam odrastala sa fudbalom, ma
koliko to nekome bilo čudno.
Kako? Lepo.
Volim Crvenu
Zvezdu malte ne od kad znam za sebe. Vodili su me moji ujaci na
fudbalske utakmice još kad mi je bilo pet godina, navijala sam tako
zdušno, da sam jednom "popila" šamar od jednog navijača
suprotnog tima.
Jeste bio je
Partizanovac, ali ga je moj ujak "prostro" samo jednim
lakim aperkat udarcem.
Tako je to
kad rasteš u porodici, familiji tačnije, gde ti se najbliži
članovi bave boksom, do zavidnih nivoa, gde ti se jedan brat bavi
gimnastikom, opet do zavidnih nivoa, gde ti se drugi brat, rođeni,
celi život bavi fudbalom, što igrajući isti, što kasnije
prenoseći znanje iz istog trenirajući druge, a opet, postati, drugi
kažu, fudbalska legenda na ovim našim prostorima, oštreći um
igrajući šah, što baš i nije važno za ovaj tekst, ali, samo
kažem, jer i u ovom tekstu najvažnija sporedna stvar je, zna se,
opet fudbal.
E sad, da
rezimiram, volim ja fudbal, tačnije i iskrenije, mnogo sam volela
fudbal, jer da nisam, hajde, recite i sami, zar bih u podomakloj trudnoći išla da gledam utakmicu između Twentea iz Eshendea i OFK
Beograda po strašnoj vrućini, davne 1974.?
Koja bi to
"luda" žena još uradila, pa još i trudna, da joj fudbal
"nije bio u krvi"?
Kod nas nije
bilo govora da se mrzimo jer volimo različite timove. Eto npr. moj
rođeni brat, fudbaler, kasnije i trener, do svoje smrti je voleo i
navijao za "Partizan" kao i naš otac, kao i moj mračni
drug, kao uostalom i moji ćerka, i sin i unuk i još mnogi drugi moji
prijatelji, dok ja, kako rekoh, navijam za "Crvenu Zvezdu",
za koju su opet navijali svi Nedići, tj. članovi celokupne familije
moje mame, a njih je bilo, da ne preterujem, ali zaista mnogo. Odnos
je, nekako uvek bio 2:1 za ljubitelje crveno belog kluba.
Verovali ili
ne, to nikad nije uslovilo neke velike rasprave ili ti ne daj Bože
svađe između nas. Nama je to bilo normalno jer...voleli smo fudbal.
Nama je bilo
normalno da navijamo za suprotan tim, kad je on igrao sa bilo kim,
osim protiv našeg tima. Doduše, istini za volju, ja sam ipak posle
moje Zvezde, navijala za OFK. Opet moram da kažem, pristrasno. Tamo
su igrali mnogi moji drugari, od kojih je jedan bio, igrom, veoma
sličan Beari, al dobro, ljudi se menjaju.
E tako ti ja
pratih fudbal, kao svoj glavni sport, jer, shvatili ste, i meni je
fudbal bio, nekad, najvažnija sporedna stvar na svetu i ja sam se,
nekad, radovala svakom mundijalu i veoma pomno pratila sva dešavanja
vezana uz to ali, negde je nešto kvrcnulo.
Usput, onako
sporo, ali sigurno, rovarilo je tu ljubav i opčinjenost bravurama
majstora lopte da bi se to negde poslednjih decenija prošlog veka
razlilo u jednu potpunu ravnodušnost, a često i ljutnju i nemoćan
bes.
Nekako
verujem da su mnogi, kao i ja, izgubili interesovanje za fudbal zbog
sličnih, ako ne čak i istih razloga. Na kraju, moj rođeni brat je,
iako je ceo svoj život proveo u fudbalu, duboko bio razočaran
dešavanjima u istom.
Fudbal je
zaslužan što sam ja odavno počela da razmišljam kvari li novac
ljude zaista ili ja to samo umišljam?
Nameće se takav zaključak, meni bar, da, dok se taj isti fudbal igrao srcem, voljom,
željom da uspeš da savladaš tehniku tog sporta, da je dovedeš do
savršenstva, da postaneš majstor svog umeća, prepoznatljiv, svoj
u njemu, sve bilo nekako humano, deo stvarnog života, deo mnoštva
ljudi koji su svojim navijanjem ili ruženjem istog, ali na jedan
lep, civilizovan način i sami doprinosili da se taj sport, koji to
nije tražio od nas, uvuče u svaki dom, rasprostre na svaku poljanu
diljem kako celog sveta tako i naše zemlje. Fudbal nas je nekada
spajao na svoj, prepoznatljiv, temperamentan način, ali, nije od nas
učinio ni huligane, još manje ubice. Ako i jeste, onda je to
bivalo, najčešće, samo na našu, ličnu štetu. Zbog fudbala se
jesu ljudi i samoubijali, ali su retko ubijali.
No, došlo je
neko novo vreme gde je novac odneo pobedu nad duhom one najčistije
ljubavi prema sportu i sportskom duhu.
Ma nisam ja
pala s Marsa pa da ne znam da je novac potreban za sve, čak i za
razvoj i opstanak sporta, a i fudbala između ostalog.
I ne verujem
da mnogi pre mene nisu sve ovo shvatili takođe, a to je, da je
ulazak profesionalnog bavljenja sportom na mala, a danas potpuno
normalno na sva vrata, donelo i neki novi odnos prema sportovima u
celini i neke nove aršine.
I nije to do
sporta. To je, na žalost, kao i uvek, do ljudi.
Promuvale se
muvare, secikese i kasice prasice, nanjušile pare na gomilama i
krenuli da zarađuju, prvo štrpkaju, a posle i lome ogromne zarađene
kolače koje su svojim talentom, svojim nogama, zarađivali znojeći
se na terenu i izgarajući u žaru svake utakmice mladi ljudi,
fudbaleri željni priznanja i kasnije, mnogo kasnije, kada je fudbal
već izgubio onaj svoj nevini sportski duh, slave.
Uvukla se
"mafija" i u redove jednog od najrasprostranjenijih i
najmasovnijih sportova svih vremena, do sad. Opoganila ga svojim
jednostranim vrednovanjem, vrednovanjem kroz novac, gamad željna
samo i isključivo para i zarade. Obezvredila ga i spustila na najniže
grane od njegovog postanka do dana današnjeg. Umrljala velikom
mrljom divno sećanje na entuzijazam i borbenost onih naših, koji su više gladni,
nego siti, hrlili na prvi mundijal, želeći samo jedno, jedinstveno,
da promovišu boje svoje zemlje i svoju predanost i opčinjenost
jednom sportskom veštinom, fudbalom, koji je to onda i bio.
Danas je
fudbal "sport" u kojem se, po mojem slobodnom mišljenju
vrti najveća gomila novca. Nezamisliva meni kao ženi i kao
nestručnjaku za materijalne tokove, ali, molim da mi se ne spočitava
neznanje da nisam kadra da prepoznam mogućnost da se zaradi na lak
način, a ovde je to već postalo očigledno.
Eto, dok
mnogi sede zavaljeni, u tenziji iščekivanja na neki novi duel
fudbalskih reprezentacija na ovogodišnjem mundijalu u Brazilu,
grickajući nervozno sve što im se servira, ispijajući boce i boce
raznolikog osvežavajućeg pića, užagrenih očiju prateći
dešavanja na malim i velikim ekranima, u stanu, u kafićima, na
ulici, uspešno i bezuspešno odagnajući san iz očiju dok traje
igra, ja razmišljam kako li je onim Brazilcima koji žive u Rosinji,
najvećoj faveli na svetu, gde žive, slikovito, jedni drugi na
glavama, često, bez elementarnih ljudskih potreba, vode i
kanalizacije, gde postoji mogućnost da jedna velika kiša, koje su u
tim predelima normalne, odnese deo po deo iste favele. Ljudi, koji su
isto tako zaluđeni ljubavlju prema fudbalu kao sportu, a čija se
ista ta ljubav zloupotrebljava jer im se grandioznošću i spektaklom
igre na mundijalu, povlađivanjem prizemnim instiktima skreće pažnja
sa esencijanog na nebitno, ili manje bitno, dok se u međuvremenu iza
kulisa odigravaju mnogo veće igre, nemerljivih materijalnih
vrednosti i nevidljive oku ljudi koji su zaluđeni fudbalom.
Pa se upitam,
nije li ona, hleba vina i igara, postala prikriveni slogan tih
moćnika koji, ovog puta, troše enormne količine para ulažuću u
jedno npr. Svetsko prvenstvo u fudbalu, a te iste pare su mogli da
potroše, ili bar jedan deo, da istim tim ljudima koji žive u toj
Rosinji, obezbede da im sva deca imaju svežu, pijaću vodu, da se
igraju u čistim ulicama, a ne u ulicama kojima teku fekalije, da im
roditelji rade, a ne da se dovijaju da bi ih odnegovali i da bi i
sami preživeli.
Pa se upitam,
zašto je stradala Marija Antoaneta, koju su skratili za glavu kad
je rekla; "Ako nemaju hleba dajte im kolače", a ovi današnji, koji
to isto rade, mnogo perfidnije, koji su silne novce potrošili da bi
razradili "posao", još uvek vedre i oblače u mnogim
sferama, reklo bi se, veoma uspešno, jer i ovaj mundijal, kao i
mnogi pre njega, je samo još jedna potvrda da se ponovo odigravaju
igre u slavu novca, a ne fudbala kao sporta.
E zato više
ne gledam fudbalske utakmice i ne zanimam se za fudbal kao sport.
No, šta to
koga pa briga, reći će mnogi. Kao da će to što mene, jednu ženu,
ne zanima fudbal promeniti svet.
Kamo lepe
sreće, rekla bi nepismena, premudra, šumadijska seljanka, moja baba
Stanojka, da se više nas doseti i da prestane da hrani aždaju, jer
kad je ne hraniš zna se, ona umre od gladi.
Pametnome
dosta.
